Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 331

„Радуј се мати звезде која никад не залази, зраче тајанственога дана, ти што радошћу сијаш, ти што си уништила проклество и убрисала сузе Еви. Радуј се висино до које се човек умом дићи не може, дубино у коју ни анђелске очи продрети не могу. Радуј се стане царев јер носиш оног који све носи; звездо преброднице сунца, лествице небесна, којом Бог силази, мосте што вежеш земљу за небо; радуј се ти што си светлост родила, ти пристаниште душа, јер те славе небеса и земља, јер ти кличу земаљски и небески. Радуј се студенче на ком жедни пију воду живота, огњени стубе што осветљаваш путеве у мраку, радуј се неувели цвете, венче невиности, ти што роди спаситеља блудним људима, ти љубави што побеђујеш. Радуј се ти девојко и мајко, ти што рај отвараш, надо вечних блага, лађо што нас спасаваш, пристаниште на светскоме мору, стубе девојаштва; радуј се ти што роди сејача чистоте, невесни украсе за душе свете, радуј се луче умнога сунца, видело које никад не помрчава, радуј се муњо што душу осветљаваш, громе што непријатеље погађаш, водо што савест переш, чашо што радост носиш; радуј се стено на којој царечина стоји, лече мога срца, спасе моје душе. Радуј се невесто, чиста мајко божја.“

Приметити ми ваља да је овај спев састављен у лепим јамбским стиховима и да сам ја с преводом ово неколико стихова много несрећнији од оних старих смирених књижевника што су је преводили на језик на ком је у цркви слушамо.

Песма је та уведена у цркви онда кад је и спевапа.

Од свих песника чије се песме у источној цркви певају највећи је и најважнији без сумње Јован Дамаскин. И ако игде, овде се морамо сагласити с панегиричаром његовим, кад вели: „Како да те назовем свече, да ли богословом Јованом, или слатким песником; Да ли па-