Годишњица Николе Чупића

336 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

гледах у гроб, и не видех ништа до костију голих, па се питам, које ту цар, а ко војникг Ко је ту богаташ, а ко бедник, ко праведник, а ко грешнике Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим лепоту снимљену с лика Божјег, коко лежи у гробу без лика, без славе, без вида. О чудо, каква се то тајна свршила с нама, како падосмо у трулеж, како се спрегосмо са смрћу.“

Дамаскин је умро у дубокој старости 776 године. И ако су већ пре Дамаскиновог времена, као што рекох мало час, канонисана правила и примери старих песника утврдили норму од које се песма црквена није смела удалити ни по одлицима ни по речима (изразуј, и у коју се доцнији песници морали стезати; опет је до тога времена имало нешто бар слободе. Епископи су могли мењати ред по ком се песме певале, могли су уносити по коју нову песму у службу црквену. Од Дамаскинова времена нестало је и те мале слободе. Дамаскин је остао аукторитет од ког се није смело ни за длаку одвојити. Могла су времена тећи како су текла, могла су религиозна осећања. у свету разређивати се и пречишћавати; могле су у свету утврђивати се мисли узвишеније о творцу света и о науци Христовој. Црква о томе није водила рачун. Њена, су врата остала. од УП! века затворена за сваку важнију реформу песме њене.

Друкчије је било у западној цркви. Она у том погледу никад није била онако тесногруда као црква источна; она је чувала догме науке Христове неповређене, али је песницима својим остављала доста слободе да се крећу, и њена аирска песма стоји по обилности мисли, јачини осећања, богаству слика и упоређења, богаству облика, високо над поезијом наше источне цркве. У источној цркви нема песника лирског који се упоредити може са Бонавентуром, кад пева мудрости и доброти Божјој, невиности и нежности Богоматере. Ни један песник источне цркве не