Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 335

имају најјачег израза; онда би то биле његове песме ускрсне, песме антифоне и надгробне.

У АнтиФоним песмама као у псалмима Давидовим душа је човечија у опасности; страсти су је опселе да је вежу за земљу; да је угуше у калу земаљском; али се она бори, јауче и запева за помоћ; и рве, да се окова ослободи и вине у висине. А кад у борби својој успе; кад се спасе, ослободи; онда је весела и одјече у хвали и узношењу творца. Међу надгробним његовим песмама има их две три које величанственим сликама слабости и ништавила људског пред неумитним законом коме смрт служи, јачином и искреношћу туге поражавају.

Мени се чини да у тим јауцима Дамаскиновим над гробом човека има нешто нехришћанског, има неоправданог страха од смрти, и сувише туге за земљом; али су то човечански јауци. Строги догматик, велики Философ, Дамаскин је у тим песмама какав је сваки човек. Философија и сва наученост уступа у часу кад се умире место чистој природи људској, и та природа говори тада само у акцентима страха, и очајања.

«Има ли какве људске сладости без горчине2 Има ли какве славе на земљи да се не мења. — Све је слабије од сенке, све је варљивије од сна. Једно тренуће ока и све то смрт наследи. Јаох мене, каква је то борба кад се душа опрашта од тела2 Јаох мене, како је она тужна тада, а нема саучешћа. Обрће се анђелима. Они је не чују. Пружа руке људима; не помажу јој. Лепа браћо моја, сетимо се да је живот кратак. Сујета је све што је људско. Све не иде за нама иза смрти. Не иде с нама богаство; не прати нас слава земаљска. Смрт је све то уништила. Где су насладе овог света2 Где је блесак земаљскиг Где је злато2 Где је сребро2 Где су ласкање и ташта удворљивост 2 То је све земља, све прах, све сенка. Сећам се пророка који речеј, земља сам и пепео, и са-