Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

|| сео <= | сл

месту преставим у чему су битне особине драмске а специјално трагичке уметности.

У развићу песничке уметности последња долази на ред драма (види ове козерије напред. Роебса ТУ. 6). Аристотело налази, да до његовог времена та врста уметности још није била достигла своје пуно савршенство (Ров. ШП). Стари су делили драму на трагедију и комедију, и те две врсте драме разликују се по начину на који подражавају природи. Трагедија хоће да преставља људе боље но што су, а комедија хоће да преставља људе горе но што су (Роеђ. П 4. Но ни трагедија не сме престављати савршено добре (Рое,ћ, ХШ. 3) ни комедија савршено рђаве карактере (Рог. У. 1). За што трагедија не може износити људе апсолутно добре, казаћемо ниже, доле; а комедија не може престављати људе апсолутно рђаве за то, што апсолутна, велика рђавштина није смешна. У комедији је основа |(срество) смех а смешва може бити погрешка или ружноћа, каква ником зла не наноси и ником опасна није. Трагедија је подражавање какве радње достојанствене и важне по садржини, а потпуно завршеног развоја; радње која има одређени простор, о којој се не прича него се сама врши у престави од људи њом заузетих; радње, која буђенем жалости и страха постизава на крају да та осећања у гледаоца пречисти (Роећ. У1. 2, Овај пасаж преведен је слободно а с гледишта Лесинговог о том што се у њему хоће да каже. Гезтеов Пгатафигаје, раззип.). Радња којој трагвдија подражава мора бити још, као што се види с догађајима страшним и достојним сажаљења (1Х 11—12). Говор у трагедији треба да има уметничких зачина и да су ти зачини онамо у појединим њеним деловима где су потребни, а потребни су онде где је радња сама слабија, незанимљивија. Уметнички зачињен говор јесте говору ком има ритма, хармоније, песме, достојанства (Ровк. ХХ 1.