Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 351

и радњи у нашој души изазива, налазимо насладе, задовољства. То задоввољство (доут) које тече из жалости и страха при читању песничког дела, није прелазно, неплодно. На против, оно је оно што душу окрепљава, што осећања пречишћава, што страсти претвара у врлине.

Ну како се може објаснити то, да нам је пријатно, да смо задовољни кад читамо или гледамо у уметничком делу како човек страда и како се налази у невољиг2

Има ли права Лукреције кад то задовољство објашњава нашим егојистичким осећањем да смо ми сами који читамо или гледамо како други људи страдају, у заклону и да се ми ве налазимо у сличним невољама 2 „Кад ветрови ужљуљају широко море, слатко је гледати с обале како је други, тамо на пучини морској, у опасности и како се мучи; и то не зато што би било задовољство гледати свог ближњег у невољи, него зато што је слатко рећи у себи ето зла од ког сам ја спасен“. Или је то задовољство оно, којег човек увек, више мање има кад стоји пред делом уметности, и како се не може другим чим објаснити до само тим што је у делу уметности подражавано нечем из природе; а човеку је урођено, наследно, да на делима подражавања као и на хармонији и ритму налази насладе, и да му та наслада није помућена ни онда кад су у делу уметности описани предмети ружни, а догађаји страшни и жалосни 2;

Без сумње у оном задовољству какво имамо кад трагедију гледамо биће помешана и осећања каква из таквих извора, и из таквих разлога истичу. Али Аристотело тражи од уметности трагичког песника да прибави и другог, друкчијег задовољства, и какво специјално трагедија треба, да. даје. То што Аристотело тражи јесте оно утешно задовољство, какво човек има, кад прозирањем у унутарњу логичност у развоју трагичке радње, схватањем тврде узрочне везе међу догађајима, распознавањем нужности,