Годишњица Николе Чупића

о сл 2

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

мудрости, правде, у свему што пред собом види, назре или боље успе да схвати нешто од оне вечне, апсолутне правде, мудрости, нужности какве има у основи свега у васионој. Тај успех, то доспевање до увиђања вечне правде и мудрости у делима људским јесте оно што даје задовољства у каквом се човек прерађује и облагорођава, у каквом се његове страсти и осећања своде у меру доличну човеку.

Зато Аристотело у трагедији све полаже на извођење радње, и на то, да је она логична, нужна, да је целином својом истинита и имлозантна, да има за себе лепоте. Зато је он поезију ценио више од историје или реалног, стварног живота, јер поезија у њеном најсавршенијем облику, трагедији, може лакше него реалан, стваран живот, оспособити човека да увиди или осети у животу људском оно што је вечито по мудрости, снази, нужности, истини. (Роеф. ХГУ).

Није дакле циљ трагедије као што су то разумевали многи и стари и нови песници да само изазове у човеку плач и сузу на гробу слабости и врлина људских, него да човека окрепи, облагороди, узвиси; али за то да и сатре у њему сувишно страховање за себе, какво осећа кад туђе беде и невоље гледа.

Лепо је, човечанско је да човек љуби човека, да је та његова љубав што већа; али је ружан и опасан егоизам ; ружно је, човеку недолично, сувишно, страховање од опасности и невоља какве га у животу све снаћи могу. Трагедија треба да то егоистично страховање у човеку убије; да га убије, па ма то било и под скупу цену, да га у хуманој осетљивости и љубави човечанској умери.

Далеко дакле од тог да уметности, а специјално трагедија убијају у човеку врлине, да га разнежавају, оне га окрепљавају у мушким врлинама, снаже и уса-