Годишњица Николе Чупића

РАТНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРВОГА СРПСКОГ УСТАНКА 114

Србима тада није ни могло бити друкчије. Они су до то доба били саломили турску силу у Србији, сем Београда, која је и самоме султану пркосила. Пред њима се поклонило неколико турских тврђава и у њиховој власти били су скоро сви српски градови, у којима су до скора владали султанови противници; и њима за то није могло подносити да и даље примају Турке у своје домове и прихватају им и водају коње њихове; да их госте и да им угађају од сваке руке; да крију од њих своје светло оружје, које их је дотле тако јуначки убијало, и за све то да трпе само срам и поругу, стид и бешчаст образа свога и својих породица.

А Србија је тада била и војнички уређена тако, да су се Срби могли поуздати да ће и с царевом војском изаћи на крај, пошто су и дотле имали посла с царским одметницима, који су се негда победно борили с царским везирима и царском силом.

Срби су имали тада, поред свога вође, јуначнога Карађорђа, још својих војвода, које су српске победе над Турцима за ово истакле: Катиће, Чарапиће, Ненадовиће, Обреновиће, Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Симу Марковића, Ђушу Вулићевића, Стевана Јаковљевића, поп Луку Лазаревића, Остоју Спужа, проту Смиљанића, Станоја Главаша, а уз ове још доста аустријских официра — Срба — који су напустили своје службе и издржавања у Астрији, па похитали у помоћ својој браћи у Србији, као што су били: Радич Петровић, капетан; браћа Жикићи, капетани; браћа Чардаклићи, од којих је један био ритмајстер; поручик Ђорђе Симић из Сремчице и Стеван Јефтић, научен и писмен човек, који је често употребљаван као секретар главнога вође.

У српску војску долазио је тада већ сваки Србин, који је био подобан за бој и за борбу, и њена комора, која је доносила борцима храну, муницију и преобуку од

ГОДИШЊИЦА ХШ 12