Годишњица Николе Чупића

238 РАТНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРВОГА СРПСКОГ УСТАНКА

У целом Београду — у граду — настала је тада таква забуна међ' Турцима, да су као бесни и боси и неодевени са свим женама и својом децом, јурили ка горњој тврђави, само да спасу ма и голу душу своју и својих.

Ово је знатно олакшало Србима обратити сву своју пажњу градским бедемима и крџалијама који су ове бранили.

Васа Чарапић, идући са својом колоном по водоводу који и сада видимо попреко у Скадарској улици — продро је брзо преко градског бедема, себи с десне руке од Стамбол-капије, и пошао је одатле брзо ка Видин-капији да помогне тамо Станоју Главашу и Вулу Илићу продрети у град; ал је пао на томе путу, рањен тешко и опасно.

У самртним мукама обвеселио се сиромах, кад је чуо глас Милисава Чамџије, који је дотле такође био продро у град са својом колоном с леве стране Стамболкапије, па је баш тада, онако како је био обећао, узјахао на турски градски топ и почео гласно певати.

У томе баш часу десио се код колона Симе Марковића, на Варош-капији, и сам Карађорђе, који је тада, чувши Конду и Узун-Мирка како довикују кнезу Сими: „ Напред те, напред, ево нас Турцима за леђима“! а на другој страни Чамџију како пева, узвикнуо „Е, сверова Милисав по души га! Јуриш јунаци,и ми да не будемо последњи“ !'

И на овај узвик, и на она узвикивања Кондина и Узун-Миркова, појуриле су хитро напред и обе колоне кнез-Симине и брзо су се успеле на градске бедеме с обеју страна Варош-капије, и помоћу Конде и Узун-Мирка растерали су Турке из стражаре на капији самој, као и оне из споредних кућа удешених за упорну одбрану,

' М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, стр. 87.