Годишњица Николе Чупића

310 КАКО СЕ ОСНОВАО ТУССКО-СРПСКИ ЛИСТ „ПРИЗРЕН“

га тим језиком, — то су из тог разлога, Призренци поново замолили Сафет-пашу, да узме за преводиоца Станковића. Тек сам мнсго доцније сазнао, да, у колико су сами Призренци дејствовали да се за уредника не доведе Бугарин, но Станковић, у толико више дејствовао је талањи руски консул, у Призрену. г. Јастребов.

Кад је Абдураман-паша нишки и по други пут добио телеграфско наређење да одмах упути Станковића, у Призрен, он је тада дозвао Станковића, и саопштио му како га Валија Призренски позива „на неко звање у штампарији Призренског Вилајета“ с платом од 400 гроша месечно (ону другу половину прећутао је), и одмах га је саветовао, да се ни пошто не прими те дужности, јер је Призрен рђаво и опасно место, а и плата је веома мала.

Овим наговарањем Абдураман-паша хтео је да успе да се Станковић не прими, само да би он могао позвати свога пријатеља Јованчу, из Рушчука. Но Станковић изјави да пристаје да иде у Призрен, и прими понуђену му дужност, по што тамо има и Фамилије. И поред тога Абдураман-паша га је поново одвраћао, и саветовао да се окани своје намере, али Станковић остаде при својој одлуци, и 5 јуна 1871 године стиже у Призрен. Кад је дошао тамо, штампарија вилајетска не беше још отворена; турска слова беху стигла из Цариграда, а за српска слова беше отишао у Београд пок. Илија Ставрић, доцнији ректор призренске богословије (Илија Ставрић беше назначен за уредника „Призрена», а Станковић за преводника с турског на српски језик.)

И тако почетком августа исте године почео је „Призрен“ и изилазити на оба језика: турском и српском.

Те јесени поплава беше учинила огромне штете у нишком мутесариФлуку, и још по другим местима у Призренском Вилајету, те је тако Сафет-паша био принуђен да лично пропутује сав подручни му вилајет и изда по-