Годишњица Николе Чупића

МИТРОПОЛИТ ПЕТАР 15

Митрополит Петар био је човек повишега раста, црне пуне браде и косе, лица црномањаста, и у свему сразмерна: у ошште био је врло леп на очи, ап одевао се је свакад врло укусно. Од свога посвећења па више од двадесет година, носио је на глави од црне кадифе камилавку тенџерлију, а пред крај својега митрополитства, усвојио је камилавку Дудућлију, то јест, ону што је једнаке ширине и горе пи доле. А и једна и друга опасане су му биле свиленим појасићем, каквим се обично опасују камилавке у наших владика. Косу је носио реаово рашчешљану преко потиока ка плећима. Ту косу је свакад држао тако марљиво да је била милина погледати је.

Глас му је бпо крупан, као да би долазио из какве дубине. У говору често је понављао реченицу: како ћу казати; иначе му је беседа свакад била течна и правилна. |

Нарави је био бујне и, кад би се за што наљутио, могао је викати и праскати да јечи сва митрополија. Још је имао ружну навику да, и за трајања литургије, у цркви, призива своје потчињене: калуђере, свештенике, и ђаконе, те их, онако пред светом, нешто светује, упућује, или кара!

Није никаква тајна да су многи духовници на оној страни, сувременици Петрови, понекад хтели језик свој да пусте даље него што благосиља стреха од камилавке, да су хтели послужити се речма какве понекад изговарају људи световни, људи млађи, па и ови тек кад су међу својим вршњацима.

Митроцолиту Петру ни трунка прекора не може се учинити за тако штогод. Напротив он. и кад је био најљући, пазио је што ће рећи. Он је свој говор удешавао према захтевима свога високога до-