Годишњица Николе Чупића

МОЈЕ СТУПАЊЕ У БОГОСЛОВИЈУ 29

на рабош хлебове, и раздавао их ђацима. Тај раздавач хлебова звао се међу ђацима Ломесар.

Сваки благодејанац примао је у по дне по три литре хлеба, и у трпезарији еупе а, понекад, и режањ меса у мре, а пасуља, кромпира, или купуса у посте. По ручку сваки је ђак остатак свога хлеба носио у евој стан, и чувао га да му буде за вечеру, и, Бога ми, други дан за доручак.

Кувар нам је био неки Микола, леп п врло развијен човек, у турским хаљинама, с фесом на глави, који би свакад малко нагнао над ухо. За њега се говорило да је некакав унук ХајдукВељков !

Бејаше то врло добар човек.

Ми ђаци из првога разреда, који смо добиле благодејање, смештени смо били да станујемоу Старој Митрополији која је била северни део КнезМилошева конака; и наше су собе биле баш онде где је данас канцеларија Београдске Консисторије.

Под тим нашим собама били су некаки старп подруми (они, мислим, стоје и сад), у којима су држана дрва. Наш друг Никодим, млади калуђер из Ђурђевих Ступова, сваке ноћи искрадао би се од нас и, са свећицом и молитвеником у руци, елазпо би у те подруме, те би се онде дуго молио Богу. Ми се његовој побожности и богомољству нисмо чудили, него смо га за то поштовали, али се нисмо могли надивити његовом јунаштву : како сме, у глуво доба ноћи, сам, да иде у оне старе, мрачне подрумине !

Кад се почеше предавања, онда се тек виде колико нас ђака има у првом разреду: било нас је близу 50! Али се тај број није одржао. Први "течај свршило је, и испит положило, свега нас 26,