Годишњица Николе Чупића

30 из својих УСПОМЕНА

а на крају четврте године, 1550, остало нас је и свршило школовање, једва 32!

Нас ђака беше и малих и великих, и спромашних и имућних; било нас је у гуњевима и опанцима, а било их је, на којима је шуштала свила и шкрипале сјајне ципеле !

Ја сам носио гуњић обушак и на ногама опанке, а био сам растом мањи бар од половине другова својих. Ђака у школи много а скамија мало, па не бејаше места да сви можемо седети. Места по скамијама бејаху заузели они што су богатији и дрекији. А ја, не добивши меета, стајао сам уз пећ, и на њој писао, кад професор диктује лекције.

Професор Ћира Мирковић, једнога часа, издиктова нам лекцију из земљописа.' По свршетку диктовања, узе редом загледати како је који записао његове речи. У неког Милана Весковића, из Врдила, нађе да је на средини записао крупније ове речи Лост .Јего. Упита га зачуђено откуда му те речи без смисла! Милан каже да је чуо из његових уста. Кира се узе чудити и крстити. Тада нам све разговетно показа: како што да пишемо. Другога часа нађе неке грубе погрешке у Косте Поповића, из Кључа, у ваљевској Колубари. Разгледајући тако, и поправљајући од скамије до скамије, он упита:

— Како сам казао јуче да се пише оно што се пише на средини.

Ђаци, поплашени толиким његовим замеркама, не одговараху ништа. Он се узе срдити.

Ја шанух једном свом другу уз пећ да сам упамтио његове речи. Мој другар, слободнији од мене, диже руку и ко

р Он да у Богос ловији није било ни једнога штампаногта предмета. Ми смо све морали писати на часу.