Годишњица Николе Чупића

МОЈЕ СТУПАЊЕ У БОГОСЛОВИЈУ 51

— Молим, Господине, овај зна, а не сме да каже !

Ћира дође к мени код пећи; понови питање и, кад ја одговорих онако како је он желео, рече:

— Врло добро, малиша! А што ти стојиш ту ;

— Немам у скамији места, одговорих ја.

— Нема, да Бог ме, рашириле се свилене антерије, па гуњу нема места... Овам ти оди! Изведе ме и постави на прво место у скамији првој.

То место задржао сам кроз све четири године свога школовања.

Поеле тога, случаја, у ком мене запази професор Ћира, једнога часа, баш кад говораше Мијапило Поповић из Колара, врата се наше школе широм отворише, п у школу уђе Митрополит Петар, а за њим професор четвртог разреда, Синђел Ђерасим. Чим се Митрополит попе на катедру и седе, Ћира приђе смерно и пољуби га у руку, ми ђаци стојимо онако како бесмо устали да поздравимо његов долазак. Рече да седнемо, па нас узе разгледати и питати: одакле је који, чиј је, и шта је учио док није овамо дошао. Управив поглед на мене, он упита:

— Одакле си ти, мали: |

— Ја сам из села Рипња, одговорих му на питање.

— Џа што си похитао овамо; Теби је кућа тако близу, а пи мали си: одмах да се вратиш у Гимназију !

Ја претрнух.

У тај мах мој професор Ћира приђе к њему. и проговори му латински неколико речи.

— Вепе, Ђепе! рећи ће Митрополит: — али ако се на испшшту првога теченија не покаже, другог теченија нека пде у Гимназију !....