Годишњица Николе Чупића

АВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 3

ректору Западног круга, М. Спасићу. Овај ме прими одмах и, разгледавши моје сведочанство, рече:

— Имам празну школу еамо у Лешници, на Дрини. Бољег места засад немам. Плата је досада била 88 талира, али ћу ја писати окружном начелству, да настане у општине те да да још 132 тадира, како ће шлата бити равно 100 талпра. Уз то иде стан и огрев. Пристах одмах.

Том Директорј бејах веома захвалан, што тако брзо нрекиде ствар. То је својство врло красна особина.

Вратим се у Рипањ кући, те се спремим 34 пут. Отац мој, познајући Лешницу још из ратова за ослобођење, оде ми је сладити говорећи:

— Е, ту ћеш бити у равни, а гледаћеш у брдо: имаћеш некад воде и колико не треба, а ни вино није далеко, ако би ти затребало.

— Не знам какви ли су људи! рекох ја, колико тек да штогод кажем.

— Мој синко! добру човеку свуд су људи добри! А злу браву зле је паше свуда доста! Ти се само моли Богу да будеш здрав, па приони на оно за чим си! Заврши мој отац.

Оставих Рипањ, и сиђох у Београд. Ту, на Малој Пијаци, десих неког Гојка из села Мајура код Шапца, који се, продавши брашно, празан враћао кући. Њега погодим за четири цванцика да ме одвезе у Шабац.

Први дан стигосмо на конак у седо Селу вите Палежа (Обреновца). Други дан пођемо рано; пређемо Мало Дубоко, и већ од Црвене Механе наступимо на нови насип, који узе пиштати под шинама од точкова. Ту сам позндо да одиста „пут кола вози“. Тај дан смо рано ститли у Шабац.

-е--еФ