Годишњица Николе Чупића

>, и

ПРЕД КОСОВОМ

ЊЕ ле о у 44 шв В ШАЊ

Гости поседали на ћилим поред јастука, а у горњем углу на шилтету седи Хаџи-Стајко — старац, који је превалио 65-ту, али му је са сваком годином старости расло поштовање међу Србпма, уважење међу Турцима и пред влашћу турском. За њега се говори, како је моћан да непријатеља на вешала попне, а пријатеља с вешала да скине. Гоњени се њему обраћају 35 заштиту, невољни за помоћ. У питањима општинским, црквеним, школским — свачија се реч могла чути, ну Хаџи-Стајкова се готово увек слушала.

Носи свакад чохане чакшире, минтан (џамадан) од ћитајке, ћурче и дугачак ћурак, који би му га скидале само велике петровске врућине; на глави фес с кићанком, повезан увијеном црном марамом, те изгледа као мала танка чалма, а на ногама беле чараше у плитким кондурама (ципелама).

Назвах Бога и честитах празник.

Сви гости поустајаше на ноге, такоше се својих Фесова и климнуше главама, а Хаџи-Стајко само испусти из уста велики ћилибар па повећој муштивли, окованој срмом, и шаком се таче великог чела свог.

Начинише ми место уврх собе. Поседасмо. Поново ме сваки поздрави са „добро јутро“ и руком на прсима питаше ме за здравље. |

У очима сваког огледаше се нека радозналост, помешана с радошћу; на челу, на лицу беше засијала нада, засветлела вера.

— Видиш, учитељу, како се потврди моје казивање; — упитаће Јован Митин.

— Богме, и моје — рече Петар Стојановић.