Годишњица Николе Чупића

||

Бејаше то живот необичан, необично мио живот пун вере у идеале Србинове, пун нада на скоро остварење њихово.

Грозничав живот. Али не у грозници, од које је снага сломљена, тело измождено, већ грозница, воја и у почетку и у трајању своме распаљује одушевљење, те у томе заносу не видимо опасности: ни оне, мимо које смо срећно прошли, ни оне којима смо се несрећно устрмили.

_У нашим жељама да чујемо срећне гласове, гласове о слави и победи своје браће — ми, без икаква сумњичења, верујемо у све повољне вести, не разбирајући за извор њихов, не мерећи их мером разума и вероватноће.

И какви се онда гласови несу проносили! и у какве ми гласове несмо веровали, потпуно веровали !...

Једнога дана дођоше к мени у школу, баш кад сам ђаке пустио на одмор: Лаза Стевановић, Јован кујунџија, Петар Томић и још друга двојица.

Опазих на њима, да их је важан посао упутио; видех им на лицу, да ми благу вест носе.

— Ама, знаш шта је, учитељу, — рече Лаза.

— Да чујем, Лазо.