Годишњица Николе Чупића

ПРЕД КОООВОМ 931

о

„Драги мој друже,

Бој се бије за слободу Босне и Херцеговине, за слободу измученог народа нашег. Број устаника расте, придолазе им у помоћ браћа из Србије и Црне Горе. Победа за победом уписује се у књигу славних дела народа српскога, којима је у Европи славан, у свету чувен. Устаници су се већ толико примакли Мостару, да се надам, е ћу ти у другом писму моћи јавити радосну вест: да је Мостар слободан !

Код нас је међу Турцима и Арнаутима узрујаност велика, спремање журно, страховање големо — на радост нашу.

Војска се непрестано купи. Четири су табора отишла. Отишао је и доктор Барбољи. Одмах су ступили у борбу и грдно су пострадали, да Ни дДОКтор неје главе изнео.

Јошт нешто... Сетићеш се нашег друга Милутина Бојовића. И он је, заједно са оцем својим, био међу устаницима. Једне ноћи ударе на кулу некога бгга, и под кудом погине отац Милутинов. У поновном јуришу, а да Милутин освети оца, с тројицом другара ускочи у кулу, у који мах из ње покуља дим с пламеном, и у тренутку обузе целу кулу и са страховитим треском сруши се кров, под којим нађоше гроб Милутин и другови... Бог да их прости!

Оваквим се драгоценим жртвама отвупљује драгоцена слобода !

Надамо се да ћемо се у скоро слободни видети и загрлити !

Срдачно те поздравља

твој друг Каменко.“