Годишњица Николе Чупића

Мир је угдављен.

Војска се враћа.

Анадолци, у своме повратку, пролазе Ероз Гњилане. Дођоше неколико у школу. Поздравише ме поздравом: „Селам алећ !“

Знао сам какво значење тај поздрав у Турака и Арнаута има. Знао сам, како главу губи онај Србин, коме Турчин, сматрајући га за „правоверног,“ назове „Селам алећ“ и овај му прихвати, а после дозна да неје „правоверан“. Знао сам, какве неприлике очекују Србина и кад не прихвати „Селам алећ“. И знајући све то — ја претрнух.

Ну како се у брзо пријатно ивненадих, кад у анадолцима не нађох ни Арнауте ни Турке онакве, какве сам ја познавао.

Ступише са мном у раговор. Џричаху ми, како је у њиховој домовини много боље, него у европској Турској; како они помажу хришћанима у подизању цркава, а хришћани помажу њихове џамије; како је у њих равноправност пред влашћу и законом , како је у њих дична и имовна (6езбедност. — Черкези и Арнаути дивљаци су, а европски Турци рђави људи — рече један —.

Сви ови ратови с њих су и њихових зулума, а с њих ћемо и царство изгубити.