Годишњица Николе Чупића

ПРЕД КОСОВОМ 955

Једнога априлскога дана 1877. године, кад, после школе, дођем кући, кајмакам ме чека сетан... невесео.

После краткога ћутања, саопшти ми новост: да је Русија објавила Турској рат.

Мене тај глас обрадова. , али сам се старао да ту радост прикријем.

Кад му рекох: да је Турска тодико јака, да

ће, као и до сада, одбити Русију —- он удари у плач и јецајући рече: | — Од... нас... нема... ништа!... Ми

смо... пропали !...

Тешио сам га како сам могао и умео — али ми је била једнако пред очима неприродна улога, коју сам морао пред њим да играм....

И оваквога кајмакама Турди прозваше ђауром. Тужише га вадији, наводећи: како се он дружи са Србима... у цркву иде... свињетину једе — да је прави ђаур!

И би отпуштен....

При поласку дође у школу, да се опрости са мном и ђацима. Заптију је оставио чак на уласку у двориште.

Један му ђав, у име својих другова, захвали на доброти, пажњи и заштити, што је сирота српска школа имала први пут у њему од представника, власти.

Кајмакам поче:

„дДецо!... Ученици!“.... па се заплака и једва промуца: „Не... могу.... више!,.. Хвала!... Хвала!... С Богом !“...

На то загрми из дечјих уста: Живео! Живео ! Живео !

И кајмакам, гушећи се у сузама, изађе из школе.

–— —ее=— — _