Годишњица Николе Чупића

ПРЕД КОСОВОМ 263

Богопримца : „Сад ми, Господе, прими душу радо ћу умрети, јер моје очи видеше спасење !“

Гњиланци притрчаше коњаницима, па их грле... љубе... љубе у лице, рамена, руке, колена, ноге... коња — како који стигне —- љубе и плачу.

И војници бришу сузе...

Тишина...

Да, необична радост не може да се искаже обичним усклицима. Највећа је и најсвечанија тишина !

Ја се једва прибрах, те поздравих војску. Руком пружих на Косово, да је близу... нека похита, да мученицима... потомцима косовских јунака слободу донесе! Заврших са: Живео кнез ослободила !... |

Војска громко прихвати: Кивео!... а необична осећања и ослободилаца и ослобођених спојише се у урнебесна клицања: ивео!... Живео!... чћивео !...

Зар. Р. Поповић