Годишњица Николе Чупића

9 69 ПРЕД КОСОВОМ

Суљчи, него и свима његовим заптијама допустити да носе орузје.

Како сам се радовао, кад сам тим гласом могао да обрадујем Суљчу !...

238. јануара у подне већ се српска војска приближила Гњилану.

Изађосмо у сретање. Напред иде Суљча са заптијама, за тим прота са свештеницима, ХаџиСтајко, Турци, који су остали да се предаду, и други Срби.

Опазих да је Суљча својим пиштољима окренуо главе на ниже — на мир. Ну поносан са свога гласа и јунаштва, који целога свог века неје знао за мир, на моје питање, не рече ми, да је пиштоље спремио тако за то што хоће мир, већ ми одговори: „И мој је цар оборио главу, па и ја носим пиштоље оборене...“

Већ се приближисмо...

Ах, велик је то дан... величанствен је тренутак !... благословен је... јер га тек векови доносе!...

Коњица је српска пред нама... лагано иде... а ми јој се журимо на сусрет.

У један мах Хаџи-Стајко ме ухвати за ругу и стеже, па, у необичној радости, која кроз сузе говори, чисто не верујући својим очима, не знајући је ли ово јава или сан, који се од Косова снива, упита ме:

— Је ли ово истина '

— Истина је, хаџија. Ово је српска војска!... Ми смо слободни !...

Старац се сав наслони на мене, да у мал не падох, те викнух за снег... расхладисмо чело хаџијино, а он отвори очи и прошапута речи Симеуна