Годишњица Николе Чупића

302 КА ИСТОРИЈИ ГРАДА ВРАЊА

приитавимниниииииеви == ши __в—— се – — — лик

копљ враншнђсвн кир Софронје при игумену Мартирџо“, који се налази при крају у Помениву призренскога ман. Св. Туојице“). Ово је уверење поткрепио Јовановић, даље, и причама сељака из оЕОлине села „Давидовца“) (где је, тобоже, била митрополија) и оним Фантастичним причама које је М. В. Веселиновић у „Бегу и Бегџимји“ изнео.

Осем тога је и М. Ракић, прибележавајући напред поменуто предање о Гољубињу, као уверења, даје било и епископије голубиначне — „А: суши тор ледистеооу год А био ...“) и тако даље.

И ово је погрешно мишљење. Епископије врањске није било никада. И у ово је питање, поред М. С. Милојевића, највише забуне унела она белешка којом је се Јовановић послужио.

Покушаћу да овоме питању приђем ближе.

— Милојевић је без и каквих историјских Факата, онако од ока судећи, унео и ову погрешку у свој Лутоцис, и тиме је, мимо ове, за ово питање главне, учинио још и много других погрешака, те читалац, који би се и хтео послужити њетовим Лутошисом, не може се ориентисати и главној ствари прићи.

Џрво и прво, нема кумановске Моравице, већ само врањске или прешевске; друго, није Жеглиг0во ни за „турскога насиља“ било једно место, град, да је се у њему могао епископат настанити, већ су границе жупе Жегљигова, тле-где, прелазиле гра-

——=—————— = ==

3) Овај сам цитат, овако проМирен. исџисао из Јастребова: „Подаци за историју српске цркве.

%) Десно од насипа Врање- Буминово на самој гравици на нашој страни.

5) „Отаџбина“ св. 17, 39.