Годишњица Николе Чупића

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 23

Ми се одиста разиђосмо сваки својој кући, а Поп се врати гостољубиву Стјепи да, с веселим друштвом, продужи трпезно уживање.

Пошто сам неко време провео у Лешници, узе ме једнога дана Џоп Јован на своја кола, да ме одвезе у Лозницу. Тада сам први пут прешао онамо преко Јадра. Возећи се лепим новим насипом, ја се не могах сит нагледати природних лепота десно и лево од пута. Пред нама се плавило високо Гучево, и Поп Јован ми је руком казивао: где је Троноша, Зајача, и Ковиљача, па, погледавши више у десно, пружи руку на једну тачку која се беласала далеко на југозапад у мору од зеленила. Ено, оно је манастир Тројица, рече Поп: — оно је све за Дрином. То је, мој соколе, тужна Босна ! У њој још туђини суде...

Говорећи то, Џоп је шибао свога вранца да, трчи брже, ма да је коњ и без боја јурпо као помаман. Чини ми се да је мој сапутник хтео утећи од тешке мисли која га, је ПАР ВИНИА кад је мени Босну показивао...

А шта сам мислио ја у онај тренутак то не умем никад испричати. Само знам да ми се чинила неверица да оно што је пред Богом и људма једно може ко цепати на двоје.

— Не може бити, шапутао сам сам у себи да је ово овамо наше, а оно онамо туђе! То мора да је нека пометња. Свет се, најпосле, мора уверити да два и два морају бити четири; да су Србија и Босна једна српска отаџбина... Ох, младости лудости, ти ниси знала да у Дипломатској Рачуници два и два могу да чине три, пет, пди и шест! Да две поле једне исте земље, једнога истога народа, могу да чине две засебне државе, и чак два народа! !