Годишњица Николе Чупића

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 35

Пејић, омален човек, негледан, и још хром у једну ногу. Филип је живео у задрузи с братом Матијом, који је гледао дућан и земље које су имали, а говеда је лучио и сву живу трговину водио сам Филип. Овај човек је само гледао своју трговину, и ништа га се друго није тицало. Лешнички трговци обично су се збирали у кавани некога Петра Тешњака или Панте Ђукића; ту су сачекавали пошту кад долази од Шапца; тусу седели, пили ракију, и разговарали се. Филип није ни у какав разговор пристајао, осем у оно што би се тицало његове трговине. Зато га Пера једном овако дарну:

— Е, браћо, и трговци, рећи ће онако свима, у кавани: — знате ли какав је овај наш Филип!

Малене, зелене очице Филипове заиграше, и он, узнемирен, убрза:

— ПЏа де кажи! де кажи!

— И вазаћу! вели Пера. Да сад овај суруџија што га чекамо из Шапца, дође и да рекне: Е, људи, чудна се промена догодила у Београду: биће трговине, биће пазара, биће и лепа ћара, али ће од сада у Србији судити Цигани! Знате ди шта, би на то казао овај наш Филип!

— Казао би, продужава Пера: „Ако, брате; и њих је Бог створио !!

Трговци сви прснуше у смех; а Пејић учеста:

— А шта би рекао ти, а: Де кажи право !

— Ја: Ја бих рекао: Вала кад је ова земља спала да јој Цигани суде, нећу ни да живиму њој; и отишао бих куд ме очи воде“...

4 Чудна игра судбине! Овај Фидип Џејић, после смрти Тривуповићеве, прекупио је готово све његово имање, па, најпосле, и његову удовицу Мацу узео је за жену!

3“