Годишњица Николе Чупића

Здравица Тодора Бојовића

На скоро по мом доласку, приспеше у Ваљево: Управник Фрања Зах, пи професор Јован Бели-Марковић, са својим ученицима, првим ђацима, новозаведене Артилериске Школе, у Београду. Они су тако путовали по Србији да познаду своју отајбину, и да виде и проуче бојна поља која су била обележена биткама у ратовању за ослобођење Србије.

Међу тим младићима — кадетима, Тодор Бојовић, Коста Протић, и Тихомиљ Николић бејаху моји лични познаници. Бојовић је у Војну Академију прешао из Лицеја. Био је, дакле, младић доста школован а, по природи својој, миловао је говорити, и своје мишљење упорно заступати. Уз то је био момак леп на очи, и држао се, бар по спољашности, као какав велики кицош тако да је човеку било мило погледати у њега. |

Ваљевска општина, смести те госте онамо преко Колубаре, у Старој Вароши, у авлији и згради поштанској. Ту им је била вечера, и, после вечере, весеље и игра. У том весељу, пред многобројним слушаоцима, кадет Тодор Бојовић напи здравицу Кнезу, „као, рече он, виновнику овога нашега састанка и весеља“!

Би свирке и игре; би пића и весеља, па се, најпосле, све стиша, и наста тиха ноћ. Кад други дан освану јутро, кадети са својим старешинама,