Годишњица Николе Чупића

из ТРОЈЕСЕСТАРСТВА 389

Обасјај' ме праве славе сунце,

Сванде:“ једном тај и мени дане, Нека““ гледнем и ја по свијету,

Скорашња““ сам заточница худа, Но:'" у друге једва чекам поћи.

Секо“ земцо, поникни ми траве, Све“' цвијетке пи различне биљке,

Голо“" дрвље. ођени се лишћа Зеленилом, пи“ бехаром сваким;

Мирис општи“ округа ми буди, Озрачије“' ништа љешпе златно,

у'" дјетинску радост погружам се Сваколика“, с врха те до на дно,

Од“ ње силне роним ево сузе, Најслађе је“ плакат од милине,

Најблажени““ који њоме свончи, Сад“ ево ја сласт окушам раја -— !

Сво““ јестество сада ме послужа, Дични“ боре никни у зачељу,

Вите“" јеле гранам се скркните, Па на“: огум станите Врачара,

Да': вам хладка Срб оћути слатка; Листни““ јавор јуначки је дворе,

А с врх бора нек се“ барјак вије, Син“ да рече: „Жива ми је мајка !“

Сватко““ л друга нек: забљешти очма Од“ сунашца моје-синске славе;

Београде, стари српски“ саде, Од како си створен, за“ престо си! —. — Ал'о сад виле ам простирку ставте По-' мирисну матичњаку травци,

Још ми"“ дунте тијо сви ноћници, Лахка · дјецо лахорнога цара

Мог" Милоша дигните на крилма,