Годишњица Николе Чупића

ПРИПРЕМА ЗА ДРЖАВНУ СЛУЖБУ 25

Милић Лунић, родом је био, мислим, из села Главице, више Параћина. Он је врло марљиво учио говорити Француски, одевао се по најновијој моди, и остајао је, веселник, увек међу онима који су духом сиромашни !...

Онда се у судовима, у Србији, све радило писмено. Председник је разређивао судије у одборе, у којима су парничари саслушавани, њихова казивања записивана, па је то све, после, дотични судија у седници реферовао својим колегама, и, како се ту пресуди, записивао.

У сваком таком судском одбору бивао је по један судија, један писар, и један практиканалт.

И кривице су тако исто извиђане. Кривац се доведе пред тога судију, те га он пита, а писар записује његове одговоре. Тако су исто п сведоци испитивани.

Покојни Петар Тривуновић, из Лешнице, бивши неким послом у Шабачком Суду, уђе и к судији Радовану, свом познанику, баш кад је овај тако саслушавао некакога кривца, и тада се међу Гривуновићем и судијом Радованом развије овакав разговор:

— Помози Бог, Господине Радоване !

— Бог помогао, брат Перо!

— Како си, што радиш: | — 'Вала Богу, брате; ето видиш што ти радим : овај брат (кривац) лаже; ово дијете (писар) пише, а ја сједим, те им свједочим!....

__Ово је, после, Тривуновић, више пута, кроза, смеј приповедао.

Прописаног поступка онда још није било ни за грађанске, нити за кривичне ствари, него се све радило по расписима Попечитељетва Правосудија.