Годишњица Николе Чупића

96 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

У том Београдском Суду, наскоро по свом доласку у њ, бих одређен да радим иу Рачуноводству. Том приликом сазнао сам и како се по масама послови обршују.

У том суду започео сам читати оОборнике дакона ч Уредаба. Онда тих књига још није било много, и ја сам их прочитавао, све лист по лист, онако како ђак учи своје лекције. У канцелариским пословима већ сам се био толико упутио, да је чак онај Илија Ракић, који је мало ком хтео признати довољно знање и умење, једном рекао:

— Е, овај ће некад писати распоредне пресуде као и ја! Видите ли шта бива кад човек хоће да слуша што му се каже!

И овде су мене старији сви пазили, и оно посла што су ми давали да радим, примали су често без икакве поправке. А млађи су били моји другови, с којима сам живео како с ким. Ни с једним нисам имао речи, а још мање сукоба, али од неких и неких држао сам се свакад подаље.

СОлужећи у суду, опазио сам да неки моји другови хоће нешто да се сашаптавају с рођацима, криваца, који су код суда у затвору; да, у грађанским споровима, хоће по неког да уче: како ће. изиграти закону или судску правду, па ми то није било по вољи. Не само да никад нисам хтео тако што радити, него сам се још удаљавао од оних мојих другова, које бих опазио да тако што раде.

Таки поступци неких мојих другова одбијали су ме иод саме службе у Суду. Поред тога, видео сам, и за онако кратко време своје елужбе у Суду, да већа пола оних људи који се обраћају Суду, свакад од Суда одлазе незадовољни: половина парничара свакад куне суд и судије, што је парницу