Годишњица Николе Чупића

ристили сваком удесном приликом да моју пнетрукцију шире и богате, видећи мене увек расположена, на слушање и лака на примање.

За све таке небројене услуге, нека је именима њиховим вазда велика хвала од моје стране.

Ја сам тада већ преводио с руског језика неке приче дуже и краће. Неке од тих прича излазиле су у Шумадинци, коју је, у Београду, издавао Љ. П. Ненадовић, а неке у Подунавци, листу, који је, у Земуну, издавао неки Сопрон.

Џрве те приче, као са свим непознат, однео сам Љ. П. Ненадовићу, да их прочита, и види могу ли поднети за његов лист. Он их прими, и рече да дођем који дан доцније. Кад му други пут одем, он, смешећи се, рече:

— Ја ћу ваше приче примити, и платићу вам нешто — не могу много; али под условом !

— Каквим: упитах ја.

— Да не кажем да је превод ваш!

— Тешто, рекох му на то: — али зашто;

Он се насмеја, и кроза семеј одговори:

— Е, то је моја политика! Ако се сваки писац потпише у Шумадинци, људи ће рећи: „Па Ненадовић ништа и не ради: све му пишу други!..

Ја се насмејах, и рекох:

— Бришите слободно моје име, ако је где потписано!... И тако је у Штумадинци штампано неколико мојих превода без потписа; а у Подунавци је пзлазило или цело моје презиме, пли само М. Ђ. М.