Годишњица Николе Чупића

мо ср

из СВОЈИХ УСПОМЕНА

уздахнули што нисмо имућнији, али су, срећом и таки часови и таке прилике имали евој крај: прођу и забораве се, као да их није ни било !

Онде у близини, у кући која нам није била са свим туђа, у Белу Недељу, бејаше љуљашка, где су се, целе те седмице, љуљала млађа чељад. Неко помене да на ту забаву зовну и моју жену. На то. се из дружине одсече неко кицош-чељаде:

— Та што ће вам она у оном жутом фистанчићу: Она нема друго шта обући !..

И мени и мојој жени то не бејаше слатко кад смо чули. Али, Богу хвала, ми смо обоје дочекали да баш тима толико поноситима будемо од неких услуга...

То нам је било и драже и слађе од сваке љуљашке !....

У тој Кујунџићевој кући дочеках крај јула и прву полу августа. чКћена ми бејаше трудна, и принови смо се надали сваки дан.

Августа 17, године 1853, пошавши јутром у канцеларију, оставих жени свега 2 гроша, надајући се да у канцеларији узмем што на рачун плате. Дотле још нисам био знао што је аконто !

И тога. дана, при свој великој својој оскудици, не усудих се поменути Благајнику Васи. Већ, срећом, добих од Давидовића дукат свога хонорара.

Вративши се у по дне кући, застах жену у постељи: она родила кћер (Ану), а њезина мајка, моја, пуница, спремила ручак !

–- Хвала нека је Богу за принову, и за здраву породиљу, рекох ја ташти; — али откуд ручак:

— Бог да прости за обичај, вели кроза смеј, весела жена моја: — одмах су долазиле сроднице .