Годишњица Николе Чупића

70 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

Милан Симић, човек по нарави врло благ, и по васпитању веома уљудан, у елужбеним пословима бејаше тежак. За то је све важније послове поверавао мени да их радим. То је мени било и лако и мило, јер он беше старешина веома пдтодан у опхођењу. Он се је старао, колико год је могао, да ми покаже своју пажњу и своје задовољство од свакога рада мојега.

Доцније је М. Симић био и Управник Позоришта, и чиновник Главне Контроле, а умрђо је, као пенсионар, 14 јула 1880 у Београду.

Еле, с Попечитељем Стефаном Марковићем, ми уђосмо у годину 1855.

Једно јутро, око половине Фебруара 1855, дозва ме у свој Кабинет (онда се то звало Заседаније) Нопечитељ Стефан Марковић и, држећи у једној руци некакво писманце, а другом скидајући с очију наочаре, рече: -

— Вас хоће да узму у Кнежеву Канцеларијуг

— Нисам чуо ништа, рекох ја.

— Хоће, хоће; ево ми пише Кнежевић (Начелник) да не кварим ја.

— Ви, ваљда нећете кварити !,..

— Нећу; какобих вам кварио Вас сви хвале. ја сам намеравао да вас овде унапредим; али је онамо већа плата, а и осем плате онамо је боље са сваке стране. Нека вам је срећно! 3

И тако мене Марковић обрадова лепим гласом, али сам ја дотле неколико пута био варан, па за то ни тај његов говор не хтех ником причати.

' Онда су прве плате указних чиновника по Судовима биле 150; по Попечитељствима по 180, а у Кнежевој Канцеларији по 200 талира на годину.