Годишњица Николе Чупића

32() же НЕКРОЛОГ

тио у Београд, могао се-међу Даничићевим ученицима видети и њихов“ омиљени гимназијски наставник, Вуловић. Он је, дакле, још као гимназијски професор осећао шта је требало да му је дала школа, а то је: систематско књижевноисторијско и ФИлолошко образовање. Али, то он ипак од школе не доби, него, самоучки, стече својим трудом и бистрим умом; јер, нарочито кад је заузео катедру професора Велике Школе, частољубље му није допуштало да проћерда онај лепи глас, који је својим ванредним способностима стекао као гимназијски професор.

Али, од природе бистром и даровитом Вуловићу није много требало да се и међу професорима, Велике Школе истакне као један од најбољих. (0 којој се партији историје српске књижевности, као професор Велике Школе, највише, и како, бавио, то се може видети и по његовим књижевним радовима. Свакојако, највише радљивости своје утрошио је на стару српску књижевност. Али, радљивост Вуловићева није се испољавала само у књижевним радовима, нити се свршавала службеним часом. „Он за нас не беше само професор и на_ ставник... Он је прве наше кораке с великом паж= њом, с великом љубављу пратио, и није жалио својих пријатељских и наставничких савета, своје помоћи, речју и књигом“ — вели за њ његов ученик, г. Сима Н. Томић у посмртној речи.

Као професора Велике Школе, изболована доста дугом болешћу, затекла га јен смрт, отргнувши га на свагда не само од свих милих и драгих него и од храма просвете, науке и књижевности, чиј је он три десетине- година био достојан служитељ и одличан трудбеник. То су му, за живота, и другови признавали, одликовавши га ректорском чашћу.