Годишњица Николе Чупића

МИТРОПОЛИТ МЕЛЕТИЈЕ 295 и имања црквенога заступа код Патријаршије; и тај Лазар, види се из његових писама, више је обилазио заступника Србије и амбасадора рускогу Цариграду, њих извештавао и молио за дејствовање и помоћ! А тадашњи руски амбасадор, граф Игњатијев, намигивао раније да се и Призренска Епархија придружи Бугарској Егзархији. А наивни и безазлени Срби у Призрену храбре се руским почасним грађанином на челу, и бију се с некаквим Цинцарима око јадне црквице Светога Спаса и њенога имања !!

При руци су ми два повећа писма тога Лазара, једно од 30 декембра 1874, а друго од 21 јануара 1875 године. Оба писана у Цариграду, а само их потписао Лазар Поповић. На првом се писму именовао као: „Посланик Рашки, Скадарски и Призренски“, а на другом: „заступник Старо- Српски.“ И оба адресована Кости Мага_зиновићу, заступнику Србије у Цариграду.

Оба му писма кипте празним и ласкавим речима,

У првом писму Лазар јавља како седи у Цариграду већ две године, чекајући решење Патријархово да се црква Светога Спаса у Призрену одузме од Цинцара и преда Србима. Доказивао је, вели, свима у Фанару, али у Синоду несу вољни да се црква одузима од Цинцара. Према таквом стању он је априла месеца 1874 године поднео писмени отказ „од стране целе Рашке, Призренске и Скадарске Епархије са потписима и печатима свију припадајући општина,“ да више неће признавати грчко свештенство „почињући од монаха до Џатријара.“ Кад је то видео Патријарх као да се страшно уплашио : „Госп. Патријар са својим синодом грозно уплашен од овог народњег одцеплења од грчког свештенства, позове ме и запита, шта желим»! Ја му и овом приликом повторим народну жељу и поднесем народом одобрене услове под којима Срби примају своју цркву. Затим Госп. Патријар