Годишњица Николе Чупића

МИТРОПОЛИТ МЕЛЕТИЈЕ 301

смама буде показано, који дућани нама са црквом припасти имају; почем због цинцарске нарави циганске извршити то овде мирним начином никако нам није могуће и почем знамо и то 1ошт, да је дибарски владика, Који у ствари само цинцарске интересе заступа, тражимо од Патрилара налог да нам их овде он подели. —

„Дозволите нам родољубиви Господине доставити Вам овде 1ошт и то, да 1е највећа жеља народа нашег за сада та, да се што пре парница црквена тамо сврши, дућани поделе, за тим Мелетија (или другог) митрополита да тражимо, па тек тада да овамо изберемо човека, за епископа, коли ће бити посвећен овде, а не тамо.'“ —

18 У овоме писму Призренаца има наговештаја о избору и посвећењу епископа Србина са столицом у Џећи. Ти наговештаји могу бити многима неразумљиви, а види се да и сами Призренци несу схватили какав би то био епископ Србин у Пећи кад постоји у Призрену митрополит. Значило би према ономе што Призренци говоре да под митрополитом призренским Грком има и Србина епископа, рецимо прво у Пећи, а по том могло би их бити таквих и у другим местима простране епархије. То овде неје случај, него ево шта је: покојни Милош С. Милојевић познати родољуб, носио се мишљу и радио више на своју руку, јер се онда слабо том црквеном питању поклањала пажња на надлежном месту у Београду, · тим пре што се увидело да нас је претекло време. На томе послу требало је радити пре но што су Бугари отпочели радити на својем црквеном питању, а политички би најкорисније било да је, при заснивању Подунавске (Милошеве) Србије, српска црквена ствар остала у Цариграду, па да се одонуда ради на ширим основима, као што тачно и разложно наводи Костадин (Стојан Новаковић) у својој књизи „Цариградска Патријаршија“, стр. 29 и 30. Београд, 1895: „— Кнез Милош је приступио Фанару с отвореним картама; он се погађао, погодио и откупио Србију. ма да је изгледало да то по Ферману бити не мора.

„Само што је том приликом и великом уму и ненадмашној политичкој увиђавности Кнеза Милоша нешто умакло од погледа. а то је: да је боље и не расправити извесна начелна питања, него их расправљати посебице у корист једног, а на штету осталих де-