Годишњица Николе Чупића

306 ГОДИШЊИЦА

У колико сам сазнао и лично се уверавао од 1872 године, он се старао увек да буде исправан у службеним пословима и наспрам турских власти, и наспрам Цариградске Патријаршије чиј је он митрополит, а паству је своју упућивао да се саображава турским законима, који одређују хришћанска права у погледу цркве и просвете. Народу је говорио да избегава видну политику и често пута некорисно мешање и вреву с браћом својом у кнежевинама Србији и Црној Гори. Нарочито и с тога што истурчени Срби сељани, и као такви постали Арнаути (скипетари), па по томе подивљали и сувише нервозни, те највише због тога досађују и чине зулум својој браћи у хришћанству.

И заиста је његов положај у том погледу био мучан и тежак: да угоди и Турцима, и Патријаршији, и злим потурицама Арнаутима, па још и политици суседних срлеких држава. Само је велика мудрост митрополитова. могла да успе и дасе одржи скоро 42 године у Призрену.

Један компетентан Србин, који је становао подуже у Призрену, око 1870 године, пише ми овако: „Док сам ја био у Призрену митрополит Мелетије имао је у народу мало пријатеља, а нарочито од онога времена када се Гоге (Цинцари) поделише и добише за себе стару српску цркву Светог Спаса. Мржњу противу Мелетија подржавали су највише пок. Јастребов, Сима Игуманов и Илија Ставрић. у

„Митрополит Мелетије био је као и сваки патријаршијеки — грчки — владика. Водио је више рачуна о себи но о епархији, али му ми Срби морамо признати да он за нас има заслуга, а те су што је озбиљно бранио своју епархију од бугарске па чакиод грчке пропаганде.

„Ја држим да наши људи нису ни умели да се нађу онако како би требало па да митрополита Мелетија употребе корисно за српску ствар.“