Годишњица Николе Чупића

12 ЦРТИЦЕ

јењу Београда, силом Турке крштавали. После године 1813 одведен је у Босну, где су га вратили у Ислам. Служио је у босанског везира. После се је вратио у Србију, примљен у српску службу, и у њој је остао до своје већ дубоке старости, па је отишао у Меку, на ћабу, и онамо је, по свагдашњој жељи својој, умрбо.

Тахир-ЕФендија није имао ни жене ни деце, а своју је плату тако брзо трошио да је свакад живео у другом, па чак и у трећем месецу! У Босни је имао 250 гроша, а овде 1800 на месец, и опет вељаше да му је онамо било оно доста, а овде, с оволиком сумом, никад није могао краја с крајем саставити.

— Зашто то, Есендија >

— Џаном, ова је пара проклета, а она је благословена и халал !

— По чем је ова проклета, а она благословена 2

— Ево по чем: ова пара пролази кроз многе руке, и гледе је многе очи — и сите и гладне — док дође мени. Њу броји сељак кмету; броји кмет капетану ; броји капетан начелнику; броји начелник г-ну Данићу (онда олагајнику у министарству Финанције); броји г. Данић Г-ну Марку (који је у нас држао касу); броји г. Марко мени! Безбели толике руке кад је прихвате, толике очи кад је виде — ту хаира нема!

— А у Босни, Ефендија 2

— У Босни је са свим друго. Онамо је, истина, било мање, али је све с халадом ! Никад мени нико није изнео да видим колико ми даје, него ми, негледушке, спусти под сиџаду, па ја то доцније нађем; и штогод нађем, знам да ми је дато с халалом!..

Тахир-Ефендији није било мило да му човек који долази ко њему по каквом послу, одмах чим уђе, почне говорити о послу ради кога је дошао, — треба, вељаше он: — најпре сести па се, онако седећи, јавити и рећи: