Годишњица Николе Чупића

ИСТОРИЈА 18

— Сабанхаирала, Ефендија! Како је ћеф (како си расположен), и још нешто весело испричати, макар и измислити, ако нема ништа истинско, па тек онда, малко тишим гласом, поменути оно рад чега је човек дошао.

Другојачије рађење Ефендија је називао: седепсузлук (непристојност) !

Ефсендија је држао свога коња, те је у канцеларију дојахивао на коњу.

О Божићу, Васкрсу, и о славама, Ефендија би припасао сабљу, узјахао свога коња, и тако би походио веће чиновнике и своје познанике. А кад год би јахао, ишао би лагано, и тада би га елуга пратио, држећи руку коњу на сапима ! Ефендија је то звао: салтанат (тосподство), и ако му је слуга био дроњав, као да је спао с вешала, а коњ чупав, као да је доведен од оне кљусади што зими гладна чепају око котарева, да би где нашла огризина да поједу.

Тахир је становао испод данашње велике пијаце у једној старој, трошној турској кућерини. Та је кућа имала две поле, па је у једној боравио он, а у другој слуга му и коњ. То све Ефендија је звао: наша девлеттана (место благовања) !

Једном склони он свога помоћника Алексу Пачића те се крену на коњима у Топчидер. Ефендија је наредио те је по један момак ишао за сваким од њих двојице, држећи руку коњу на сапима,

Алекси није био по вољи тај салтанат. Зато рекне:

— Еендија! Нека ови момци иду напред, па нека нас сачекају код топчидерске чесме. Што иду овако за нама 2 Овде има и веће господе па нико овако не ради!

— А зар ти у циганској черги тражиш рафг срдито упита Турчин!

Алекса оћути, задржавши себи ту прилику да нам све после у сласт исприча, те да се слатко насмејемо турској охолости.