Годишњица Николе Чупића

14 ЦРТИЦЕ

Сед као овца, Тахир- Ефендија је вранио и косу и браду.

— Ово морам да чиним за пријатеље, правдаше се Ефендија: — ко има милост да погледа у мене, нека му очи не сретају мој наказни сурет (лице), него нека види да личим на инсана (човека)! Тек су опет људи веровали да је он желео тиме показати се млађи.

Кад је дошао ферман о уступању српских градова Кнезу Михавлу, Алекса Пачић, прочитавајући садржину Фермана, и као да не увреди турску осетљивост, рекне Тахир-Ефендији овако:

— Па Ефендија, Султан није Кнезу Михаилу уступио градове, него му их је само предао да их чувар

— Баш, баш, одговори одмах осетљиви Турчин: — дао псу тулум сира да чува, а везао га цревом ! !....

да време бомбардања Београда, Тахир-ЕФендија утече из своје девлет-хане у министарство спољних послова где је, после, и дањивао и ноћивао, чак до дубоке јесени, а јело му је доношено из дворске кујне по наредби Кнеза Михаила.

Тахир је био човек побожан. Није трпео да се бесчасте верске ствари ма из чије вере. Једном је у проходу нашао куверту од писма, и на њој печат са српским грбом. Тада се страшно наљутио, и све је момке испсовао, а печат је својом руком бацио у ватру да изгори.

Алекса Џачић, ћатипов помоћник, родио се у Београду. Он је један од оних младића, које је српска влада била послала у Цариград, да науче турски језик. И једини он је научио турски тако, да се је могао мерити с најбољим зналцима тога језика. Уз то је Пачић знао и турски бошњачки језик онако како су га наша потурчена браћа измењала.

Поред језика турског, Алекса је знао и грчки и Француски.