Годишњица Николе Чупића

ТОПОГРАФИЈА 53

лике школе и Богословије имали су бесплатан приступ у читаоницу.

Кад се за читаоницу уписало већ 150 чланова, кад се за њу добио тако удобан стан на онако лепу месту, кад се набавило колико је требало намештаја, онда се на покладе у недељу 24. Фебруара 1846 сазове свечани скуп за отварање те нове установе. Дође митрополит Петар и многи високи чиновници и одлични београђани. Архимандрит Гаврило с једним протођаконом освети водицу и покропи цео стан и присутне. Подпредседник читаонице Раја Дамјановић беседом отвори скуп, и позове професора права у ондашњем лицеуму Максима Симоновића да држи свечани говор.

Симоновић је био учен човек, патриота, и одлични говорник. Овом приликом он је речито доказивао потребу да се Срби слажу у својим општим радовима не гледајући одакле је којп родом, и да увек љубе оно што је њихово народно српско.

И ова сама беседа као да одаје оно што је покренуло Београђане да оснују Читаоницу на супрот Касини, у којој се проповедало Илирство, које је било нешто туђе, нешто мртво.

Овај професор Симоновић још је у једној свечаној прилици у Читаоници узео реч, и позвао је све присутне да онако свечано изиђу на Врачар, на место где је спаљен Свети Сава, и ту да Светитељу одаду дуг синовље захвалности. И одиста су сви изишли на Врачар. Симоновић је и онамо говорио тако одушевљено да су многима удариле сузе. Одушевљен том лепом беседом, Јован Филиповић, чиновник, а карловчанин родом, исплете венац, те говорника Симоновића увенча венцем захвалности, и у име скупа изјави му најлепша осећања.

Овај случај прича г. Никола Христић, један од првих чланова Читаонице, али се, на жалост, не може