Годишњица Николе Чупића

из ТУРСКЕ ФОКЛОРЕ 297

а рука се у ствари и не даје кандидату нити се на

__ њега полаже). — Од тада је кандидат шербетли'). Скопље. Школски обичај у Турака. — Због тога што шко-

ловање у Турака у старије доба није подлегало ни под какве законске прописе, већ се, изазвано народном потребом, вршило као обичај, онако како се мислило да је потребно да се врши, или још боље како је, можда, од других примљено или наслеђено, ја то школовање називам школским обичајима.

Белешке о школским обичајима су ми из Скопља, и ја их саопштавам онако како сам их забележио. Колико су мени познате школске прилике на земљишту "турском у доба од пре 40—50 година, ови се турски обичаји врло мало разликују од школских обичаја дру-

ђ) Кад сам у продеће 1895. године био са службом у Врању забележио сам од Врањанаца ово: Шербетдија је онај човек кога ништа не ваћа (не захвата, ништа га се не дотиче): не бије га куршум, не сече га сабља итд. За време Турака живео је у Врању некакав осиони Серафим-бег који се хвадио да је шербет-лија, и који је, и иначе познат као убојица, на рачун тога живео је као права пустахија с којом нико није смео пристајати. Неки Митко Стајић из Врања, који је био пијаница нађе једног дана Серафим“ бега у катани у Шапранцима где се хвали коко га ништа не ваћа, па му рекне: А бре, кад не те ваћа пушка, не те ваћа сабља, врућа вода ваћа ди тег Поносни Сератим-бег да би пред светом очувао свој углед дрско одговори: Не ме ваћа! — Митко онда згреје у џезви воде, пи му рекне: Кам да видимо, дал те ваћа јел те не ваћа! Серафим да би остао до краја јунак скочи и раздрљи груди, а Митко му сручи сву воду у недра. СериФим само рикне: хух! па зажди из кафане право кући. Кажу да му се на трбуху сва кожа ољуштила, те је дуго ишао погурен, и сви су му се смејали јунаштву.