Годишњица Николе Чупића

298 ГОДИШЊИЦА

гих народа, који су у Турској живели и према својим појмовима и потребама се школовали.')

У Скопљу пре 10—15 и више година при школовању у матале меитеби или с'бојан меитеби (основним школама)“ поступало се овако: -

Деца су давана у школу добровољно, јер нико није имао обавезе да дете даје у школу. Због тога је силан проценат људи остајао неписмен. Државне пак власти биле су потпуно индиФерентне према томе хоће ли ко своје дете дати у школу или не. Узраст дечији био је различит кадсуу школу полазила, али су их родитељи обично давали у школу кад им је било 6—8 година. Ни време кад се полазило у школу није било одређено, већ је свако дете засебно вођено у школу онда кад је који родитељ налазио за добро даму дете у школу пође: неко. је полазио с пролећа, неко с јесени итд. како које.

У почетку су све школе биле приватне, обично у оџиној кући, а оџе (учитеље) плаћали су ђачки родитељи по погодби. Доцније су поред ових отваране и државне школе у засебним зградама, а њих је плаћала држава. Но и приватне и државне школе биле су обично у ниским, трошним а по некад и мрачним зградама, као што је и велики део кућа у Турака, а састојале су се из учионице и ходника, а где што и оџине канцеларије. Ако је махада у којој је школа богатија, онда су ученици доносили од својих кућа и метали поред зидова шилтета (као мале душеке) или потесћије (0в-

7) Види у том погледу моје Белешке о тиколским обичајима у пиротском округу за време Турака („Просветни Гласник“ за 1908. г. и „Учитељ“ за 1896. г за септембар)и Ча-Митина школа, наше школовање у Лесковцу до ослобођења (1877.), написао Глиша Костић учитељ, Београд, 1898.

2) Маха-махала, крај витоши ; Шеџтеб-ткола; саби-чало дех (арапска реч); с бијан-мномини од речи еби.