Годишњица Николе Чупића

из ТУРСКЕ ФОКЛОРЕ 299

чије коже с вуном), те су на томе седели. Ако је много ђака у учионици, те сва седишта нису могла бити поред зидова, онда су ђаци седали у неколико редова. Ако је пак махала била сиромашна онда су ђаци седали на асуре, које су куповали њихови родитељи. Испред ђака биле су ражле (клупе) високе као седишта _ на нашим клупама. На рахлама су ђаци држали књиге. У једноме ћошку било је шилте за оџу, на коме би он седео, а испред шилтета је мало рахле с Фијоком, где оџа држи своје књиге и потребе. До овога рахла је увек мангал с ватром и прибор за кафу и дуван. У учионици није било никаквог другог намештаја или ствари сем једне круте хартије која је висила о зиду до врата и на којој је с једне стране стајало написано ђити (отишао) а с друге ђелди (дошао). Ту би таблицу сваки ученик који би изашао ради какве потребе из учионице окренуо на ђити, а кад би се вратио окренуо на ђелди. Ово се чини с тога да би ученици знали да ли кога има на пољу или не, па ако би ко већ био на пољу други не би смео изаћи док се онај не врати, а по двојица или више њих нису смели излазити. Сваки је ученик могао излазити на поље кад год није други ко већ на пољу, јер другога изласка и одмора није било

Учитељи су били оџе, који су имали и своје парохије. Оџе су могли бити они, који су свршили медресе, нарочите школе за оџе.

Чуџук-балалатмак (примање у тиколи).

Кад који родитељ хоће дете; да да у школу, онда извести оџу ког ће дана дете ступити у школу. Тога дана оџа дође у школу и рекне ђацима: Љу ђун вар башланти (данас имамо почетак) то и то дете хоће отац да да у школу, треба да идемо да га доведемо. да тим уреди ђаке све по двојицу, па с њима заједно