Годишњица Николе Чупића

938 ОДЈЕЦИ ШИЛЕРОВА „ЗВОНА“

Ам' на гувно голо Да се игра коло! Да се сваки живи, Нашем скоку диви! Амо,. амо сад Ко је славе рад!...

С патриотским припевањем у колу завршује се цела песма.

Сундечић је у предговорима различитих доцнијих. издања своје песме ударао гласом нарочито на то како је све што се у Вршидби говори у ствари алегориски намењено Јужним Словенима, па је ту алегоричност објашњавао чак и оштрином Бахова система — а све би то имало да сведочи за пуну ориђиналност његове песме. Али Вршидба у ствари не ославља такав утисак. Оно, пак, што се политичко-патриотскога у тој песми може наћи, дошло је с друге стране. Остају псуке и дидактична размишљања која имају, опет свој други извор — у узорима туђе дидактичке поезије. И Сундечић је, као и Ненадовић, био песник дидактичар, али то не значи да се тиме уопште може објаснити подударност поменутих радова с песмом Шилеровом; напрстив, то показује зашто је баш та песма — Философско-дидактична — могла на њих тако јако утицати.

Као што већ поменусмо, Сундечић је одлучно одбијао да је његова Вршидба имитација Звона. Главни му је доказ био у томе што он није знао „ни бекнути«“ немачки. А кад је, после тога, прочитао Звоно у преводу Грнскога, он је повукао ову паралелу: „Звоно је слика из вјештачкога рада; а Вршидба је слика из просте народне работе. Оно је плод високог метафивичког умовања; а Вршидба је производ црпљен из политичко-народнијех околности и живота јужнијех Славјана. Звоно збори свакоме човјеку; а Вршидба говори само најближим суплеменицима пјесниковим. Звоно опомиње људе на оно што су у самој својој битности; а Вршидба потискује наш народ к стварању властите просвјете, без које се никакав народ не подиже до висине самостална народнога живота,“

Као што се види, ни један разлог не казује ништа. Сваки би од њих могао јаче пристати у одбрану Нена-