Годишњица Николе Чупића

НАРОДНИ НАЗИВИ МЕСЕЦА У СРБА

пи -

У оно време када су Срби почели да читају и пишу на својем језику званом старословенском, прво око Оридскога Језера, што је онда превођено са грчкога

"језика за доба Светога Климента и Светога Наума,

тада су Срби, нема сумње, бележили називе месеца онако као што су их називали Грци. Али је, међу тим, у народу и онда било српских речи којима је означавано и дељено време преко године, а које су остале пи памтиле се из прастаро доба.

То се утврђује и тиме што су стари преписивачи црквених књига, нарочито јеванђе ља, у синаксару или зборнику при крају књиге бележили која ће се јеванђеља читати у којем месецу, па су поред општих назива месеца записивали и народне називе.

Из једнога рукописнога јеванђеља на пергаменту, у Манастиру Боговођи', у Ваљевском Округу, преписао је М. Ђ. Милићевић 1568 године народне називе месеца овако: мцљ сектебрљ рекомви роујенђљ; мцђ октоорђ рекомвш листопадљђ; (новембра нема, лист је изгубљенј; мицђљ декебрђ рекомвш стоуденвти ; мцљ генварљ рекомвш просинецљ ; мпиљ Ферварђ рекомви сћченљђ ; миљ маратђ рекомвш соухво; миљ априлђ рекомви брљзоСОКЉ; мцђ маи рекомви трђвенђ; мцљ ишонљђљ рекомњи ИЗОКЂ; мцљ шолђ рекомви чрђвенђ; мцт авгоустљ 'за овај нема другог имена)“

У другим јеванђељима српске реценсије, што сам их видео, и из ХШ века и доцније не бележе се поред општих назива месеца и народни називи. Види се да

' У Вукову речнику од 1858 г. забележено је Боговађа; али сам чуо да бе говори и Боговођа. к

> М. Ђ. Милићевић. — „Путничка писма“, стр. 301 и 302, Београд, 1868