Годишњица Николе Чупића

228 К ИСПИТИВАЊУ РЕЧИ СРПСКОГА ЈЕЗИКА

ста наравна истој или описане напважнши наравивг т"ђлеса. (Будим 1836)«“ како су 1792 на Рту Добре Наде у Африци ухватили сокола са свиленом пошом око врата. У једној књизи В. Врчевића спомиње се бела поша, коју су могле носити само улеме“.

У Француској књизи официра и некадашњега Француског консула Ф. Божура Тађеац аи сопипегсе де Ја Стесе. Раглз 1800, 1. 322 побраја се оно што се градило од свиле у оно време у Македонији. Међу осталим предметима спомпње се „ја Тађмлсаноп де росћа цие зоп| Чех езресез Чез сћајев АЧопе Јев јатавајгез епфоцгепј Јепгз фшгђапз“ (грађење поша — врсте шала који јањичари завијају око свога турбана).

О овој речи која већ прппада застарелим речима и историји језика, ресултат би се нашега испитивања могао свести у ово што иде.

Поша је, без сумње, некаква турска или источњачка реч која значи свилен шал разне боје или дебљине, одређен да се завија око турбана или капе јањичарима, улемама, итд. У турској војсци и држави уређење је било такво да се сваки ред војске или службеника државних или црквених разликовао бојом поше |шалај. Поша је могла бити јањичарска, улемска, итд., итд., и свака је имала своју прописну боју и прописне наките.

А пошто се исти тај шал, мало може бити умањен или преполовљен, могао употребити и као марама око врата, реч се почела употребљавати и даље у том значењу, после изласка јањичара, или у земљама српским изван Турске. Вратна марама која се звала поша имала је бити, на сваки начин мала, у облику шалића, различита од вратних марама тврдога облика, које су, данас, понајвише у обичају. Али сеи то значење као и употреба те речи све више губи, и може се већ сматрати да је и она застарела.

1 Помање српске народне свечаности. Панчево, 1888. За саопштење ових бележака захвалност припада г. проф. Момчилу Иванићу.