Годишњица Николе Чупића

ГОДИШЊИЦА 9

који је у Бечу виђао и вашега покојнога брата. Старици се очи завлажише сузама, а девојке се гласно заплакаше. Вук гледаше преда се у земљу, гладећи своје дуге бркове.

Госпођа Манојловићка, удовица поручника, провела је у Госпићу сав свој век. Она нам је казивала само појединости о своме живовању и о смрти мајора Мате. Једини јој вин, такође поручник, находио се са службом у Бечу. Види се да је мајор Мата био главни помагач њој и кћерпма јој, спротама. Девојке нису могле да му име спомену а да се не заплачу, и уверавале су наб да у Димитрију Максимовићу налазе чудновату наличност на покојника. По речима госпође Манојловићке, после смрти Матине, од рода им није остао нико више осим ње и сестре јој. Три друга им брата поумирали су одавно не оставивши порода,

На растанку су мати и кћи обасипале Димитрија Максимовића најтоплијим благословима. Мп изађосмо из куће невесели. И тако — нема никога, и нико остао није ! Једини огранци корена који је некада овде пветао сачували су се само на удаљеном северу. Тако је суђено.

Кад смо се вратили у гостионицу, застасмо тамо једнога старог офицпра, познаника Ву-ова, који је с нестрпљењем чекао не само Вука него пи нас. Њему су већ казали да ми распитујемо за Кнежевиће. »„Господо, рече он, пошто се поздравио с нама, Кнежевиће не треба тражити овде но на Удбини. Тамо су њихове земље и куће. Биће њих тамо још много.“ — На Удбини, а где је та Удбина: „Удбина је рота истога Личког Пука, која се налази тамо, покрај саме турске границе, под Пљешевицом'“. — Хм, рећи ће Вук, ја знам добро Удбину. Одлазио сам ја тамо. Кад се будемо враћали из Далмације, ако не могнемо проћи кроз Босну, можемо проћи кроз Удбину! — И наде на ново оживеше у нас.

У Госпићу нисмо вите имали шта да радимо. Очекујући коње, за које се примио Вук да учини што

' Удбина је село у Крбавском Пољу. Има сад око 1600 становника. Док је била Војна Крајина била је у Удбини компанија, а на челу јој — канетан. Удбина је сада у жупанији Личко-Крбавској, и у њој је котарска област. У Удбини су за турскога времена изашли на глас у народним песмама Турци крајишници: Танковић Осман, Хрњетина Мујо, Куна Хасан-ага и други.