Годишњица Николе Чупића, 01. 01. 1907., стр. 34

ГОДИШЊИПЛА 13 тек почео готовити. Чувши то, Димитрије Максимовић изјави жељу да још пре ручка походи дом својих предака. Омчикус пристаде. Он узе капу и штап и пође да нам покаже пут. Хроми Вук оста код куће.

" Ми пођемо с виса на ком је насељено село Удбина низ брдо к истоку. Омчикус је корачао пред нама као јунак у опанцима од седам миља, тако да смо га ми једва стизали. На половини пута сусретосмо дза човека, који нпсу ходили него трчали. Једноме ће дити око педесет, а другоме преко двадесет година. Кад су нас спазили, уставише се. То су били Кнежевићи, Дано пи Паво, први стричевић покојног Максима Димитријевића, а други стричевић од рођенога брата. Пошто их је Димитрије Максимовић обасуо пажњом, обојица се врнуше натраг с нама заједно. На њиховим лицима видела се и радост и чуђење, пи рођачка оданост и с њом заједно дубока пошта и поноситост.

Најпосле стигосмо до гомилице кућица, растурених тамо овамо по зеленом густишу и дрвљу. То је било село Мутилић. Уђосмо у једну кућицу, која се ничим није равликовала од осталих уоколо. То је била баш опа кућа у којој се родио Максим Димитријевић. Кућа је та припадала оцу Максимову, а п сада је у рођака његових.

Унутра је царовала света патријархална простота. Нити накита, нити каквих знака богатства и раскоши. Намештај најпростији, обичан п неопходан сеоскому животу. У једном углу је стајала кросна, како овде зову разбој. У осталом све је било у реду, чисто и оправно. На једном дувару су висиле у оквирима са стаклом две слике. Кад сам погледао, видео сам силуете Димитрија Максимовића и Владислава Максимовића с њиховим својеручним потписима Покажем их Димитрију Максимовићу, и он се сети како су те силуете израђене у Бечу за покојнога Мату Кнежевића. Мајор је био толико нежан, да их је обе послао у праотачку кућу Кнежевића, где се чувају као породична драгоценост. Боже, ти мој Боже, мислио сам! Да ли сам могао надати се да ћу се овде, преко толиких земаља и у тридесетом царству сусрести с Владиславом Максимовићем %Х А и он, у своме Маријину, и не сања да