Годишњица Николе Чупића

ГОДИШЊИЦА 15

је главно лице био мајор Мата. Али се од њих нико ту не беше десио.

· Дано нам показа кућу, која се белила у близини, која се од осталих одликовала, Баш ам или пиле је више на градске куће.

— То је кућа покојнога мајора. Мате, рече он. Али сада, додаде жалосно уздахнувши, ни кућа ни земља нису више у рукама Кнежевића.

— А заштог

Зашто, прихвати грубо Омчикус, што је мајор Мато, човек паметан, на послетку пред сомрт учинио глупост. Преселио се одавде у Панчево, и вратио царству своју наследну земљу и сву непокретност, да би му жена, по смрти његовој, могла уживати пенсију. То није лепо. Што родбини припада, не треба да се од родбине одваја.

— А Бог је учинио како је хтео он, дода Дано. Мајорова жена умре пре њега, и имање оде узалуд.

— Сад сте, рече Омчикус Димитрију Максимовићу, видели кућу у којој вам се отац родио, а ено цркве, у којој се крстио у православну веру.

И старац подиже своју дебелу палицу, открхану негде узгред у шуми. У том правцу, преко ливаде, покривене густом зеленом травом, под висовима који су ве гомилали један врх другога, белила се смерна црквица, опкољена кућицама и баштама.

Не бисте ли пошли до цркве — замоли Омчикус, далеко није.

Димитрије Максимовић пристаде са задовољством, п ми пођосмо к цркви ми с нама Омчикус, Дано, Паво и неколико жена из породице. Једва смо одмакли неколико корака, кад нас стиже старица, која се с плачем и узвицима баци к Димитрију Максимовићу. То је била удовица Илије Кнежевића, мати Павова, рођена снаха Максима Димитријевића. Поппо се исплакала и нарадовала, и она се с нама упути к цркви.

Омчикус рече да црква није далеко. Али је у њега друга мера. У осталом, и нама се, на први мах учинило тако исто. Преко ливаде је изгледало близу, имало је поћи. Од куће Кнежевића до цркве испало је добра три километара, ако не и више. Најпре смо