Годишњица Николе Чупића

356 ГОДИШЊИЦА

'

да му продаду неке суседне земље, или је кријући садио винограде по околини и на туђој земљи, надајући се да ће их присвојити временом. Овај други начин доводио ·је Дубровник често до размирица. са суседима. Дубровчанима није било мило што у непосредној близини њихова града неки од оближњих господара узимају различну царину од њихових трговаца, који с трговачком робом одлазе по српским земљама, и тиме знатно сметају њиховој трговини. И ово беше један од узрока што су „Дубровчани толико тежили да рашире границе своје области.

Нека од суседних места добише од владалаца српских пре Немање, што спомињу многи дубровачки хроничари, а нека после Немање. Полако али стално ДУбровчани су свој посед ширили не жалећи труда и не штедећи новаца. Али највише и труда и новаца утрошили су Дубровчани на задобијању жупе конаваоске, некадање своје области, тв најлепше и најплодније долине у српском приморју. 6

Крајем ХТЛУ и у почетку ХУ века пада најактивнији рад Дубровчана на придобијању околног земљишта а нарочито Конавала. У то време Конавли, као и цела Травунија, припадаху Босни, а непосредни господари ове жупе беху чувена властела босанска, браћа. Санковићи: жупан Бељак и војвода Радич.

Кад управо пада почетак рада на добијању Конавала, не можемо дознати из извора, који су нам познати. Први познати нам извор, који макар мало светлости баца, по нашем мишљењу, на ту ствар, јесте једна повеља угарског краља Жигмунда, издата Дубровчанима. После дуге унутрашње борбе, кад је краљ Жеигмундо успео да се попне на угарски престо, као муж царице Марије, изабра дубровачко општинско веће два своја поклисара, Бона Соркочевића и Марина Бувића и посла их у Будим, да се новом краљу поклоне, као заштитнику републике дубровачке, и да у исто време потраже, по обичају, потврђење старих трговачких повластица. Посланици, стигавши у угарску престоницу, повољно изврше дату им мисију, и 29 новембра 1387 год. краљ игмундо издаде повељу, којом · потврди старе трговачке повластице Дубровнику. За нас је та повеља важна, ради чега је и спомињемо,