Годишњица Николе Чупића

[о со сл

мисли | БОЖ. КНЕЖЕВИЋА

95.

Све је ништа, ништа је све. Да се буде нешто, не

сме се бити све, мора се бити само један део.

96.

На дну душе сваки је човек животиња. 97.

Обичан човек то је шака земље у којој се може наћи од свачега по мало — сујете подлости, племенитости, поноса, умности итд. Геније — естетички, морални или интелектуални — јесте метал.

98.

Мислиоци су локомотива у возу цивилизације.

У.

Најусамљенији су они људи који највише осећају потребу других људи. На први поглед парадокс, али истина по томе што већину људи везује за друге само интерес, док мало узвишенији људи траже друкчије везе с људима, које ретко налазе и остварују.

100.

Врлина то је самосвесно и самовољно редуцирање себе на праву меру према другим људима, према друштву. Порок је немоћ познати границе своје величине, снаге и вредности према друштву. Врлина је превласт социјалне душе над животињском душом, порок је превласт животињеке душе над социјалном. Отуд је врлина право широко, солидарно добро, порок је само лично, себично добро. Отуд се о врлини и пороку може говорити само код човека. Код животиња нема ни врлине ни порока јер оне никад не прелазе границе своје вредности једна према другој и што све оно што оне раде и што тако раде, раде зато што то итако морају да раде. И међу људима је права врлина ретка те је и пут врлине узан, стрм и неискрен, те је великој већини људи врло тешко ићи њиме, док је пут порока широк и утрвен.